Николај Андреев рођен је 1964. године, у породици просветних радника у граду Загорск (данашњи Сергејев Посад). Као дете привукала га је фотографија. Могао је дуго да посматра старе уметничке слике, којих је било мноштво у породичној колекцији. Пажљиво је посматрао лица на портретима, студирао детаље градских улица и тргова.

По први пут у улози фотографа Николај се окушао у својој шеснаестој години. Фотографисање га фасцинира од дана када су му родитељи поклонили први фотоапарат «Смена» — најзначајнији фотоапарат у совјетској ери. Попут многих младих аматера, прве кораке научио је на курсу Фото Арт за децу, много пре него што је 1985. године на Лењинградској Техничкој школи постао дипломирани «фотограф».

Од средине 1980-их, предавао је фотографију у Палати ђака и пионира, а радио је као фотограф у разним Лењинградским организацијама, учествовао је на фотографским такмичењима, објављивао у новинама. Укупно је креативној фотографији посветио тридесет пет година свог живота.

Упоредо, наставио је образовање на богословији у Риги, потом у Санкт Петерсбургу, на Институту Р. Валенберг за едукацију и специјалну психологију, дипломирао је на Факултету Уније новинара и фотографа репортера Санкт-Петербурга и на Државном академском институту сликарства, вајарства и архитектуре И.Е. Репин. Добитник је неколико фотографских награда. Члан је Савеза Фотографских уметника Русије од 2009 године, члан Уније руских уметника од 2013 године. Уметнички радови изложени су му у државном руском музеју, у Санкт-Петербургу у Централном Холу Мањеж, у галерији Рахмањиновог дворишта, у изложбеном центру Уније уметника Санкт-Петербурга, у Регент Холу, у катедрали иконе Владимирске Богородице.

Доброта хришћанства, заузима главно место у његовом ауторском фотографском опусу. По његовом мишљењу, фотографије, било ког жанра и теме морају преносити доброту и светлост «истине живота». Стога, Николај воли природну, људску једноставност и лепоту коју он сам види и коју покушава да пренесе публици. «Икона Христа треба да буде у одсјају душе праведника.» цитат је једног од древних подвижника Цркве, који је аутор спреман да потпише.

Већину радова оца Николаја уједињује једна заједничка тема — ходочашће. Света места за Православне, слике светаца, свештеника и парохијана, можда неће очарати маштовитошћу и техничком иновацијијом, али ће њихов високи квалитет омогућити не само посматрање слике, већ пре свега суштине и препознавање апсолутне професионалности њеног аутора. Професионалци у жанру црно-беле фотографије увек се фокусираjу на контуре, светлост и сенку – али у делима овог уметника првенствено се види срце фотографисаног предлошка а не само његови обриси и облик. Ове слике побуђују осмех и умирујућа, добра и љубазна осећања.

Жанр сцене, интимни психолошки портрети и пејзажи — све то заједно, представља субјективни поглед на свет који окружује овог уметника. Свет који је заиста јединствен, виђен и ухваћен апаратом уметника чија судбина је уско повезана са темом саме слике. Људи на фотографијама оца Николаја Андреева изражавају не само веру, већ и радост. Ово су дела човека који је, гледајући кроз свој објектив, уједно психолог и Божји човек у исто време.